VOKALNA MUZIČKA TRADICIJA BOKE KOTORSKE PDF Štampaj E-pošta
Zlata Marjanović – Krstić
VOKALNA MUZIČKA TRADICIJA BOKE KOTORSKE
(Završna razmatranja – odlomci iz teksta)
 
        Bokeljsko muzičko narodno izražavanje je višeslojno, jer njegovi nosioci su istoga, dinarskog, porekla – narod koga je dinarska struja vekovima nosila na primorje, gde je, sudarajući se sa sobom i svojim muziciranjem, poput onih, bokeljskih planina i onoga, katkad, penušavo–valovitoga mora postao Bokelj  ....
 
 ... Muzičko stvaralaštvo Boke, u prošlosti, danas, a verovatno i u budućnosti jeste ambivalentno. Naime, u Boki Kotorskoj žive dva različita stila muziciranja koja se na neki svoj bokeljski način – i privlače i odbijaju – zapravo ta dva stila se prožimaju, oni se vole, ne mogu jedan bez drugog – to je ono što sami Bokelji kažu 'ona naša miješanost' ....
 
 ... Pokazalo se da je igra u Boki, kao neizostavni deo svake narodne svečanosti, uglavnom usmerena na vezu sa kontinentalnim delom Crne Gore, i to sa jedva vidljivim obrednim crtama. Strani uticaji (iz Dalmacije), koji su doneli i igre uz pratnju lijerice, ovde se nisu dugo zadržali. Nasuprot tome, tradicionalno kolo Bokeljske mornarice, koje se igra svake godine u okviru katoličke proslave Svetog Tripuna, zaštitnika grada Kotora, predstavlja nezaobilazni deo ove svečanosti. Sa etnomuzikološke tačke gledišta, sve pesme dinarskog stila su veoma slične onima iz matice, što je potvrdila i komparacija sa pesmama kontinentalnog dela Crne Gore: prilagodljivi tekst, najčešće u nesimetričnom desetercu ili trinaestercu, se, zahvaljujući ustaljenoj tetrakordalnoj tonskoj osnovi, izvodi najviše putem tradicijom utvrđenih dvodelnih melodijskih 'modela'. Najbolji primer za to su netemperovane pesme, malog opsega, koje se, uz karakteristično potresanje, izvode 'iza glasa'. Sa druge strane, može se govoriti i o svojevrsnim ustupcima primorskoj tradiciji, koje je ova kontinentalna tradicija učinila prilikom promene svoje izvorne sredine. To se, pre svega, ispoljava u dvoglasnom pevanju, konstantno primenjenom samo u heterofonim kadencirajućim odeljcima. S tim u vezi ne bi trebalo zaobići ni, na neki način, 'siromašnu' zastupljenost pesama homofone građe. Za razliku od kontinentalnog dela Crne Gore gde se one pevaju na tradicijom utvrđen način (tj. 'sa jasno izdvojenim solistom i pratnjom ostvarenom u paralelnim tercama, i sazvukom čiste kvinte u kadenci'), ovaj vid dvoglasja se u Boki ispoljava samo u završnim odsecima napeva. Nije lako utvrditi zašto je to tako; možda je pomenuto narodno muziciranje, inače ne starije od jednog veka, 'zapostavljeno pri kontaktu sa primamljivim, čak donekle sličnim, oblicima ove druge, 'primorske' tradicije (paralelne terce, na primer). Tako je razvoj grupnog pevanja išao drugačijim tokom od onog u matici, pristigao u jednom obliku, vremenom je na neki način uprošćen, pojednostavljen, i sveden na pretežno unisono izvođenje ....
 
 .... Dok se u planinama, slabo pristupačnim, gde su ljudi na neki način zatvoreni i sami sebi dovoljni, od davnina pevalo pre svega u okviru nekog obreda, more je kao vekovni 'prenosnik' drugačije kulture, omogućilo večernje zabave, prepune ljubavnog udvaranja praćenog muziciranjem. U planini su muziku prevashodno koristili da sebi olakšaju nimalo lak život, pa tek onda radi zabave, a primorcima je muzika bila pre svega nadgradnja, sredstvo pokazivanja i dokazivanja određenog narodnog muzičkog umeća. Primorski stil karakterišu primamljive kantilene, koje su zasnovane uglavnom na durskom tonalitetu, a prati ih tekst najčešće ljubavne sadržine. Podloga im je često 'osmišljena' dodavanjem dva ili više glasova, ili pak nekog instrumenta (harmonika, gitara itd.), što rezultira još jednom, za nekadašnjeg Dinarca novom, muzičkom dimenzijom – harmonskim načinom razmišljanja. Pri tom ne bi trebalo zaboraviti da na sličan način muziciraju i ostali primorci, sa obe strane Jadranskog mora. Naravno, ovo ne bi trebalo da bude shvaćeno kao parametar koji deli Bokelje na dve grupe (oni koji pevaju starije, i oni koji pevaju novije pesme). Poenta je u tome da isti ljudi 'koriste' oba stila muziciranja. To je i razlog što je narodna muzička tradicija Boke Kotorske, kao uostalom i njeni nosioci, sama po sebi specifična; već je istaknuto, ovde 'žive' dva stila. Dinarski je, u odnosu na muziciranje u matici, pojednostavljen, tj. 'umiven', ili još bolje, 'bez oštrih ivica' (smanjeno prisustvo sekundnih i tercnih dvoglasa, odsustvo uspavanki, tužbalica, mnogih obreda, kao i tradicionalnih muzičkih instrumenata – gusle, diple, itd.), dok je primorski, u odnosu na srodne pesme susednih krajeva Dalmacije, na primer, na neki način 'zakržljao', tj. skoro ostao na istom nivou kao i pre jednog veka; o tome svedoče bokeljske klapske pesme organizovane uglavnom u dvoglasu, kao i, ukoliko postoji, njihova relativno skromna instrumentalna podloga. Sve ovo nije čudno, s obzirom da su nosioci oba stila istog, dinarskog porekla, a koji su, i jedan i drugi način muziciranja prilagodili sebi i svojim mogućnostima. Iz tog razloga oni se i dalje pridržavaju, prema 'planinskoj tradiciji, najvažnijih običaja, mada uspešno pevaju i, kako sami kažu, 'prave bokeljske' tj. klapske pesme, 'udenute' čak i u neke običaje koji ne postoje u pređašnjoj postojbini (napr., za vreme proslave Mađa i Fašinade u Perastu, zajedničke slave u Kotoru itd.). Prema tome, izgleda da se Bokelji nisu zaustavili na donetoj dinarsko–patrijahalnoj muzičkoj tradiciji, niti su se u potpunosti priklonili zatečenoj, primorskoj, već su našli kompromisno rešenje–svoju, bokeljsku muzičku tradiciju, koja, reklo bi se, u skladu sa nastankom zaliva duž koga su nastanjeni, na zanimljiv način spaja elemente i jednog i drugog načina izražavanja. I na kraju, ako bi muzičku tradiciju Boke Kotorske trebalo sažeto opisati, za to bi bila dovoljna samo jedna rečenica, sastavljena od samo tri reči: morem uglačan kamen. 
 
RocketTheme Joomla Templates